Prilepska bitka 1912: borbe na putu prema Bitolju

Osmanska Vardarska armija, poražena kod Kumanova, nije se povukla jednom kolonom i jednim putem. Živojin Mišić navodi da se veći deo kretao prema Velesu i Kavadarcima, a manji prema Tetovu i Gostivaru. Srbima je zato bio potreban širi pogled od praćenja samo glavnog druma.

Osmanska komanda pokušavala je da sačuva preostale snage i da ih ponovo upotrebi na pogodnom terenu. Zeki-paša ostao je važan akter tog nastavka rata. Povlačenje je bilo posledica poraza, ali nije značilo da će svaki sledeći položaj biti predat bez borbe.

Srpska Prva armija morala je da menja pravce prema kretanju protivnika. Mišić opisuje pokrete preko Izvora i Babune prema Prilepu, kao i preko Kavadaraca i Rajeca. Razdvojeni putevi vodili su prema istom prostoru, ali je svaka kolona imala svoj tempo marša.

U takvom pohodu uspeh prethodne bitke stvara mogućnost za napredovanje, ne gotov rezultat. Jedinice koje se razdvoje zbog terena kasnije moraju ponovo da se povežu, a iza njih i dalje stižu municija, hrana i sanitet.

Pred Prilepom su osmanske jedinice zauzimale odbrambene položaje na visovima. Borbe na Babuni i kod Prisada pripadaju etapi prilaska gradu. U opštem pregledu Ćorović ih povezuje sa nastojanjem da se srpska vojska zadrži dok protivnik priprema odbranu Bitolja.

Planinski prolaz usmerava kolonu: pešadija, tovarni konji i artiljerija ne mogu svuda da se razviju kao na otvorenom polju. Branilac sa visa može da posmatra put kojim napadač tek mora da prođe. Zato je važno da se položaj izvidi i da jedinice ne ostanu predugo stisnute na uskom prilazu.

Boris Milosavljević u radu za Letopis Matice srpske podseća na teško nastupanje srpske pešadije prema prilepskim visovima. U toj borbi izdvaja se Peti puk iz Drinske divizije, sastava koji se već borio na kumanovskom ratištu.

Za vojnika je to bio prelaz iz jednog bojišta u drugi napor: novi uspon, nove predstraže i položaj čiji se raspored ne vidi do kraja. Završetak rata još nije bio blizu samo zato što je od prve velike pobede prošlo malo vremena.

Srpske snage su posle borbi ušle u Prilep. Grad je postao važno mesto za odmor i dalji raspored jedinica. Prema Mišićevom opisu, u njemu su se zbog prenoćišta okupile brojne trupe i divizijski štabovi.

Njegovo svedočanstvo zatim menja ton: smatrao je da se borbenom obezbeđenju nije posvetila dovoljna pažnja. To je primedba čoveka iz Vrhovne komande, vezana za događaj koji će ubrzo uslediti. Mišić izričito nije tvrdio da zna čijom je ličnom krivicom propust nastao.

Predstraža ima zadatak i kada glavnina odmara. Mora da opazi približavanje protivnika, da drži vezu sa susedima i da upozori jedinice iza sebe. Kuća za prenoćište i ulazak u grad ne menjaju tu obavezu.

Južno od Prilepa, prema Alincima, osmanske snage pripremile su novi položaj. Mišić piše da je Drinska divizija prvog poziva, na predstraži prema Topolčanima, iznenada došla pod snažnu artiljerijsku vatru sa tih položaja.

Diviziju je vodio Pavle Jurišić Šturm. Delovi srpskih snaga brzo su krenuli napred, uz pomoć drugih jedinica iz okoline Prilepa. Tako se razvila borba na Bakarnom gumnu, nazivu koji se u Mišićevom tekstu javlja i kao Bakarno guvno.

Borba je završena srpskim uspehom, ali uz gubitke. Učesnikov opis povezuje iznenađenje i cenu koja je za njega plaćena. Nije dovoljno reći samo da je vojska nastavila pobedonosno: ovde se vidi trenutak u kojem je deo vojske morao žurno da odgovori na opasnost.

U okviru ove priče Alinci predstavljaju poseban boj posle ulaska u Prilep. Planinske borbe na prilazima, zauzimanje grada i sukob južno od njega ne spajamo u jedan neprekinuti juriš na isto mesto.

Mišić je smatrao da su se neki gubici kod Alinaca mogli izbeći. Predložio je Radomiru Putniku da se utvrdi odgovornost za ono što je ocenjivao kao propust. U svom svedočanstvu zatim beleži da Putnik nije prihvatio njegov zahtev za postupak.

Ta epizoda pokazuje da ni među najvažnijim srpskim vojnim saradnicima nije postojalo slaganje o svakoj odluci. Mišićev kritički pogled deo je izvora, a ne dokaz da možemo sa sigurnošću odrediti krivca koga ni on nije imenovao.

Putnik je istovremeno morao da vodi dalje operacije. Oko Bitolja protivnik je pripremao nove položaje, pa je trebalo okupiti jedinice i uskladiti naredni napad. Pitanje odgovornosti za završeni boj ostalo je u senci hitnog posla na ratištu.

Dok je glavnina nastavila prilepskim pravcem, Moravska divizija drugog poziva pod Milovanom Nedićem delovala je preko Tetova i Gostivara prema Kičevu. Mišić i taj pravac povezuje sa potiskivanjem protivnika prema Bitolju. Reč je o komandantu iz 1912, ne o Milanu Nediću iz kasnijeg rata.

Posle borbe na Bakarnom gumnu Prva armija počela je da se grupiše za napad na bitoljske položaje. Putnikova Vrhovna komanda morala je da poveže snage koje su prethodno delovale različitim putevima. Moravska divizija drugog poziva dobila je zadatak da se približi tom novom prostoru borbe.

Mišić opisuje i bolest prestolonaslednika Aleksandra, koji je neko vreme ostao u Skoplju. Vest o događajima kod Prilepa doprinela je njegovoj odluci da se vrati svojoj armiji. Ni komande, kao ni jedinice, nisu bile izvan umora i zdravstvenih teškoća pohoda.

Prilepska etapa završava se okupljanjem za sledeću bitku. Njena važnost nije samo u zauzetom gradu: uklonila je prepreke na pravcu prema Bitolju, ali je istovremeno pokazala koliko su izviđanje, obezbeđenje i veza između kolona važni posle uspeha.