Vučićeva buna 1842: poraz kneza Mihaila i promena dinastije

Posle ukidanja Sretenjskog ustava, pitanje granica kneževe vlasti ostalo je otvoreno. Ustav iz 1838., poznat kao Turski ustav, odredio je novo mesto Saveta u državnim poslovima. Ljudi koji su se okupljali oko zaštite tog poretka dobili su naziv ustavobranitelji.

Miloš Obrenović nije prihvatao takvo sužavanje svoje vlasti bez otpora. Kriza 1839. završena je njegovim povlačenjem. Nasledio ga je sin Milan Obrenović, koji je ubrzo umro. Na red je došao drugi Milošev sin, Mihailo, čija se prva vladavina proteže od 1839. do 1842.

Mihailo je u Srbiju stigao 1840. Mladi knez zatekao je upravu u kojoj su već postojali uticajni ljudi sa sopstvenim osloncem. Odnos prema Savetu i izbor saradnika zato je imao mnogo šire značenje od pitanja kome će biti povereno jedno ministarstvo.

Ustavobranitelji su tražili smenu ministara Đorđa Protića, Cvetka Rajovića i Stefana Radičevića. Knez nije prihvatio zahtev. Sukob je zahvatio odnos vladara i njegovih protivnika, ali i položaj ljudi koji su preko službe uticali na srezove, prihode i vojsku.

Kada se različite grane vlasti ne saglašavaju o tome ko odlučuje i koga treba poslušati, pisani ustav sam ne rešava krizu. U Srbiji početkom četrdesetih godina ta razlika će biti razrešena silom.

Toma Vučić Perišić poticao je iz porodice koja se nastanila u Gruži. Ratno iskustvo stekao je još u ustaničkom vremenu, a pod Milošem obavljao sudske, upravne i vojne poslove. Poznavao je starešine i ljude čija je podrška mogla da odluči ishod sukoba.

U Đakovoj buni 1825. nastupao je protiv pobunjenika, a tokom Miletine bune 1835. ostao na Miloševoj strani. Kasnije se približio kneževim protivnicima. Njegovo ime zato povezuje tri događaja, ali u njima nema istu ulogu.

Posle Milanove smrti bio je član namestništva, zajedno sa Jevremom Obrenovićem i Avramom Petronijevićem. Po Mihailovom dolasku Vučić i Petronijević postali su kneževi savetnici, prema odluci Porte. Saradnja se ubrzo pretvorila u sukob, a protivnici kneza nastavili su delovanje izvan Srbije.

Vučić je imao snažan lični uticaj u narodu. To je pomagalo ustavobraniteljskom pokretu, ali je kasnije stvaralo napetost i među samim pobednicima. Osoba sposobna da okupi odrede i iznudi promenu nije nužno lako prihvatala ograničenja koja su važila za ostale.

Uz sukob kneza i ustavobranitelja postojali su i neposredni razlozi nezadovoljstva. Istoričar Petar V. Krestić među povodima navodi povećanje poreza, promene opštinskih prihoda, odluke o vrednosti novca i šumama, kao i povećanje prihoda sveštenstva.

Takve odluke doticale su različite delove svakodnevnog života. Poreska obaveza određuje koliko domaćinstvu ostaje za rad i potrebe kuće; opštinski prihod utiče na poslove zajednice; odluke o šumi menjaju način korišćenja zemljišta. Spor iz vrha uprave tako je mogao da dobije podršku ljudi izvan nje.

Nezadovoljstvo, međutim, ne okuplja samo od sebe vojni pokret. Potrebni su ljudi koji će ga povezati, preneti poziv i obezbediti dolazak odreda. Vučićev raniji položaj u državnoj službi i njegov ugled bili su važni upravo za takvu organizaciju.

Po povratku iz emigracije, preko austrijske teritorije, Vučić je ušao u Srbiju kod Smedereva. Okupljao je naoružane seljake i krenuo prema Kragujevcu. Pokret je izlazio iz okvira pritiska na kneza: sada je mogao da ga suoči sa silom.

Srbija je bila autonomna kneževina pod osmanskom vrhovnom vlašću. Zato su i pripreme i ishod privlačili pažnju Porte i drugih sila. Domaći sukob imao je međunarodne posledice, čak i kada su se njegove neposredne borbe vodile između ljudi iz iste zemlje.

Kod Kragujevca Vučić je pridobio vladine odrede i topove. To je bila prelomna promena odnosa snaga. Oprema koja je trebalo da štiti knežev položaj postala je oslonac njegovih protivnika.

Artiljerijska vatra primorala je kneževu stranu na povlačenje. Mihailovi kasniji pokušaji da organizuje otpor nisu uspeli. U stručnoj obradi bune kao važni razlozi navedeni su nepouzdanost dela oficira i slabosti organizacije i discipline.

Ishod pokazuje koliko je zapovedni odnos važan u unutrašnjem oružanom sukobu. Broj raspoloživih ljudi ili oružja malo znači ako vlast ne može da računa na njihovu poslušnost. Prelazak odreda menja i vojnu snagu i utisak o tome koja strana može da održi upravu.

Za Mihaila je povlačenje sužavalo mogućnost da ponovo uspostavi kontrolu. Njegovi protivnici imali su organizovan pokret, dok je knežev oslonac slabio. Vojni poraz tako je neposredno vodio gubitku prestola.

Top prikazan uz tekst predstavlja opremu prve polovine XIX veka. Rekonstrukcija pomaže da se razume uloga artiljerije; nije dokaz izgleda konkretnog topa koji je učestvovao u događajima 1842.

U završnici sukoba Mihailo je pokušao da dobije savet i zaštitu od ruskog konzula Gerasima Vašćenka. Prema istraživanju Radomira J. Popovića, konzul nije mogao da mu obezbedi sigurnost u konzulatu. Knez je potom prešao u Austriju.

Odlazak vladara pratio je odlazak ljudi iz njegovog okruženja. Jevrem Obrenović, članovi porodice i deo činovnika našli su se izvan zemlje. Za poraženu stranu promena je značila gubitak položaja, prekid dotadašnjeg rada i neizvesnost života u emigraciji.

U zemlji je uspostavljena privremena uprava. Novi knez postao je Aleksandar Karađorđević, Karađorđev sin. Vučić i Petronijević imali su važnu ulogu u stvaranju vlasti koja je nastala posle bune.

Promenjen je dinastički oslonac države: posle Obrenovića na presto dolazi Karađorđević. Ipak, novi knez nije samostalno raspolagao svim poslovima. Ustavobraniteljske starešine imale su snažan uticaj, a Vučić je posle pobede zauzeo mesto ministra unutrašnjih poslova.

Obrenovići time nisu zauvek nestali iz srpske istorije. Ovaj događaj završava Mihailovu prvu vladavinu; njegov povratak na presto 1860. pripada kasnijem razdoblju. Takvo razlikovanje sprečava da se dve veoma različite etape njegovog rada spoje u jednu.

Vučićeva pobeda nije odmah zatvorila pitanje zakonitosti nove vlasti. Rusija je osporavala način izvršene promene i tražila ponovljen izbor kneza, kao i udaljavanje glavnih predvodnika bune. Porta i ostale sile morale su da se odrede prema novom stanju.

Na skupštini u Topčideru 1843. Aleksandar Karađorđević ponovo je izabran za kneza. Vučić i Petronijević potom su morali da napuste Srbiju. Aleksandrov položaj dobio je potvrdu i uz rusku saglasnost. Domaća pobeda bila je tek prvi deo postupka uspostavljanja nove vlasti.

Ustavobraniteljski poredak obeležio je naredne godine, ali među njegovim prvacima nije nestalo suparništva. Vučićev povratak, jačanje kneževog položaja i odnos prema nezadovoljnom stanovništvu stvarali su nove sporove. Vlast koja je nastala zajedničkom akcijom nije imala trajno jedinstvo svih učesnika.

U 1844. sledio je pokušaj obrenovićevaca da promene taj odnos silom: Katanska buna. Vučić će tada ponovo nastupiti protiv pobunjenika, ovog puta braneći poredak koji je sam pomogao da se uspostavi.

Za čitanje ovog razdoblja korisna su i svedočanstva učesnika, poput zapisa Stefana Stefanovića Tenke. Ona približavaju jezik i viđenje sukoba, ali njihovi autori pripadaju određenoj strani. Stručna obrada koja poredi dokumente omogućava da se razdvoje tok događaja i lično opravdavanje sopstvenih postupaka.