Boj na Čokešini 1804: braća Nedić, tok borbe i sećanje na junake

U prvim mesecima Prvog srpskog ustanka borbe su se širile i po zapadnoj Srbiji. Posle napada na dahijske oslonce trebalo je zauzeti gradove u kojima su se držale njihove posade. Šabac je bio jedno od takvih uporišta. Dok je opsada trajala, njegov zapovednik Mus-aga Fočić mogao je da računa na zidove i oružje svoje posade, ali ne i na neograničene zalihe.

Prota Mateja Nenadović u svojim Memoarima opisuje kako je vojni pritisak pratio razgovor o predaji. Ustanici su pregovarali sa ljudima iz Šapca, nastojeći da ih odvoje od Mus-age i njegovih pristalica. U tim razgovorima učestvovali su i austrijski pogranični oficiri sa druge strane Save. Zauzimanje grada zavisilo je i od toga hoće li pregovori uspeti pre nego što posadi stigne pomoć.

U aprilu je došla vest da su Ali-beg Vidajić, zvornički paša, i Mula Nožina, u službenim obeležavanjima nazvan i Nožin-aga, prikupili vojsku i stigli do Lešnice. Njihovo približavanje ugrozilo je sve što je pod Šapcem već bilo postignuto. Ako bi razbili opsadu, posada bi dobila i ljude i razlog da prekine razgovore.

Jakov Nenadović zato je poveo deo svojih ljudi prema manastiru Čokešina. Protu je ostavio da nastavi poslove oko Šapca. Pozvane su i druge ustaničke snage pod Cerom, ali okupljanje nije teklo kako je zamišljeno. Prota beleži da je Jakov kod manastira zatekao Ćurčiju, dok od pozvanog mačvanskog kneza nije bilo očekivanog odziva. Ustanici su morali da rešavaju dva povezana zadatka sa ljudima koje su uspeli da okupe.

Čokešina se tako našla u priči o opsadi jednog grada iako se boj vodio izvan Šapca. Drina, Lešnica, Cer i manastir objašnjavaju prostor u kojem su se kretali odredi; odlučujuće je bilo mogu li starešine da ih udruže na vreme.

Braća Nedić iz Osečine pripadala su svetu hajdučkih družina koji je postojao pre ustanka. U novoj borbi takve družine mogle su brzo da okupe naoružane ljude, ali to još nije značilo da su sve starešine prihvatale isti način komandovanja. Poznavanje šume i poverenje među saborcima bili su važni; zajednički plan više odreda tek je trebalo uspostaviti.

Uz Nediće se u kazivanjima o Čokešini pojavljuju Đorđe Ćurčija i Jakov Nenadović. Ćurčija je bio hajdučki starešina vezan za prostor Cera i Rađevine. Jakov je dolazio sa obavezom prema opsadi Šapca i ljudima iz više krajeva. Njihove procene mesta i načina otpora nisu se poklopile.

Prota Mateja piše da je Jakov nameravao da napravi busije oko manastira. Nedići nisu prihvatili taj položaj i izašli su dalje prema Lešnici, dok je Ćurčija otišao sa svojom družinom na Cer. Podrobnija istoriografska obrada navodi i neslaganje oko nedovoljne snage prikupljenih odreda. Razilaženje je ostavilo Nediće bez zajedničkog oslonca koji je sastanak trebalo da stvori.

To je konkretan problem komandovanja u prvoj ustaničkoj godini: različite starešine mogle su da okupe ljude, ali nisu uspele da od njih načine jednu odbranu. Hrabrost onih koji su ostali nije mogla da nadoknadi izgubljenu podršku.

Boj je vođen 28. aprila 1804., odnosno 16. aprila po julijanskom kalendaru, na Lazarevu subotu. Odred Nedića zauzeo je položaj u šumovitom predelu kod Čokešine. Naziv „boj kod manastira“ određuje okolinu događaja; ne znači da je cela borba vođena iza manastirskih zidova.

Prota Mateja opisuje kako su protivničku vojsku ljudi koji su poznavali kraj proveli sporednim putevima i doveli ustanicima iza leđa. Odred je bio opkoljen, a borba je trajala čitav dan. U takvom položaju zaklon i upornost mogli su da produže otpor, ali nisu otvarali bezbedan put niti donosili novo snabdevanje.

Nestašica municije odredila je završnicu. Prota beleži da su pred mrak ustanici ostali bez nje i da se borba nastavila kundacima i noževima. Opkoljeni odred više nije mogao da drži protivnika na odstojanju pucnjavom. Borci su se približili poslednjem delu otpora bez mogućnosti da obnove zalihe ili dočekaju zajedničku pomoć.

Odred je gotovo u celini stradao. U službenom sećanju i na sačuvanoj čitulji vezanoj za boj pojavljuje se broj 303 poginula ustanika. Protivnička vojska bila je znatno brojnija, ali njenu tačnu snagu ne možemo pouzdano svesti na jednu brojku. Procene u literaturi se razlikuju; zato odnos snaga ne prikazujemo kao precizan račun.

Pod Šapcem su pregovori nastavljeni i dok se kod Čokešine vodila borba. Prota Mateja opisuje sporazum kojim je Mus-aga Fočić trebalo da napusti grad, a ustanici i lokalno stanovništvo da urede odnos bez dalje opsade. Njegovo kazivanje pokazuje i koliko su informacije bile važne: vest o ustaničkom porazu mogla je da promeni odluku posade baš u trenutku kada se spremala da ode.

Početkom maja 1804. Šabac je prešao u ustaničke ruke. Pojačanje iz Bosne nije ostvarilo cilj zbog kojeg je krenulo. Ipak, uspešan završetak opsade ne pretvara Čokešinu u pobedu: odred koji je tamo stradao više nije mogao da se vrati u ustaničku vojsku. U istom trenutku ostvareni su jedan važan uspeh i jedan težak gubitak.

Sećanje na poginule imalo je i pisani oslonac. Jeromonah Vasilije Popović sastavio je spisak imena stradalih, poznat kao čitulja čokešinskih junaka. Ministarstvo odbrane taj dokument povezuje sa zbirkom Vojnog muzeja. Takav zapis vraća pogled sa ukupnog broja na ljude koje je trebalo zapamtiti i pomenuti.

U narodnoj pesmi „Boj na Čokešini“, vezanoj za Filipa Višnjića, braća Nedić i njihova pogibija dobili su mesto u ustaničkoj epici. Pesma čuva doživljaj događaja i junački obrazac; nije zapisnik iz kojeg se bez provere preuzimaju sve brojke i izgovorene rečenice. Naziv „srpski Termopili“ pripada tom jeziku pamćenja: malobrojan odred ostaje u borbi i gotovo ceo strada.

Posle skoro čitavog veka, grobovi uz potok postali su uređeno mesto zajedničkog sećanja. Čitulja, pesma i spomenik čuvaju različite delove iste priče: imena poginulih, način na koji se o njima govorilo i mesto na kojem im se odaje pošta.